Bogoslovlje-KJV1611

Јеси ли заиста православан?

Сами себе окушајте јесте ли у вери, сами себе огледајте(I Кор. 13:5)
Ако си православан, живи по Божијим заповестима, веруј потпуно у учење Православне цркве, читај Свето писмо и моли се Богу сваког дана, јер тако Бог хоће. (Исус Навин 1:8, Псалам 1:1-3, Матеј 6:9-13, 19:17-18, Марко 16:16, Лука 22:46, Посланица Ефесцима 5:19, II Тимотеју 3:16, Јаковљева 5:16).
Ако си православан, учествуј на богослужењу сваке недеље и празника, старај се за ред и одржавање твоје цркве. Пропустиш ли то због лењости, немара, устручавања или страха, постидећеш се пред Богом и анђелима Његовим. (Матеј 10:32-33, Лука 9:26).
Ако си православан, исповедај се пред свако причешће (па и чешће), а причешћуј се бар уз четири велика поста, да би имао живот вечни. (Матеј 18:18, Марко 1:5, Лука 22:19, Јован 6:48-56, I Кор. 11:24-29.)
Ако си православан, поштуј Свету Богородицу, јер то Бог хоће (Лука 1:28, 41-43.), а Славу своју крсну не смеш заменити рођенданом, "даном примања" или каквом сличном светковином, јер Бог је диван у светитељима својим (Пс. 68:35) а не у обичајима људским. Крсну славу достојно прослављај без опијања и сувишне гозбе.
Ако си православан, не ступај у брак без Божијег благослова, јер је брак света тајна, Богом установљена. (I Мојсијева 1:27-28, Матеј 19:4-6, Ефесцима 5:32.)
Ако си православан, не забрањуј крштење и веронауку деци својој, јер је таквих царство небеско. (Матеј 18:6, 19:14, Ефесцима 6:4, I Тимотеју 5:8.)
Ако си православан, не изговарај ружне речи, не проклињи, не пијанчи, не псуј, не хули на Бога, не исмевај светињу, јер неће бити прав пред Богом ко то чини. (III Мојс. 24:11-16, Данило 5. Матеј 5:44, 32-37, 12:36, Јаковљева 1:26.)
Ако си православан, не бави се врачањем, гатањем, спиритизовањем и уопште сујеверјем, јер је гад пред Богом ко то чини. (V Мојс. 18:10-12, Откривење 21:8, Дела апостолска 8:9-24, 16:18.)
Ако си православан, не читај јеретичке (секташке) и против верске књиге, јер таква наука није ни Божија, ни благотворна. (II Тим. 3:5-8, Титу 3:10-11.)
Ако си православан, поштуј свештеника као слугу и весника Божијег, и не затварај пред њим врата дома свога, да не би тиме одбацио од себе и своје куће благослов и мир Божији. Ако си заиста православан не смеш дозволити да се само о Крсној слави, о Божићу и Ускрсу сећаш своје вере! Твоја је дужност да непрестано растеш у познању Божијем (Кол. 1:10)!
Како ћеш веру применити у животу, какву ћеш веру предати својој деци, ако ни сам ниси довољно упућен у хришћанске истине! Ниси ли у том случају на путу да будеш хришћанин само по имену? Јер, од своје вере ствараш обичај а тада те од безверја раздваја само један корак. Упамти, ако у вери не идеш напред, онда назадујеш!

Шта је то храм или црква???
То је дом Божији на земљи и место молитве. У Храму се врше света богослужења, прославља Бог и његови светитељи. Храмови се граде у славу Бога, посебним стилом и представљају највишидомет људског градитељског уметничког стваралаштва.

О Светињи Храма???
Храм је највећа светиња на земљи. То је најмилије Божије обиталиште. У храму се сусрећемо са Богом и његовим светитељима.

Како се треба припремити за долазак у храм???
Цео човеков живот треба да буде стална припрема за долазак у храм. Припрема за сусрет са богом. На који начин? Треба живети у љубави са свима; не мрзети, не завидети, не свађати се са својим ближњима. Само чистим срцем и душом можемо достојно изаћи пред лице Божије у храму.

Како се треба обући???
Када улазимо у светињу морамо бити што пристојније обучени. Одело мора бити свечано и озбиљно. Мушкарци улазе у храм гологлави, а жене, главе покривене са марамом. Неприкладно је у храм улазити у фармеркама, папучама, маицама, шорцевима, кратким сукњама, голих руку и слично. Треба избегавати шминку и руж, нарочито када је причешће.

Када треба доћи у храм???
Најбоље је у храм доћи пре почетка богослужења како се каснијим доласком неби ометала служба Божија.

Како се улази у храм???
У храм се улази са дубоким страхопоштовањем. На улазним вратима се мало застане, прекрсти се три пута и благо поклони према унутрашњости храма. Иде се тихо и полако, без разговора, ако се нешто мора рећи онда се говори тихим шапатом, никако гласно.

Како се пале свеће???
Свећа се целива, намени се зашто се пали. Помену се у себи имена живих и упокојених сродника. За живе, свеће се пале у горњем, а за мртве у доњем делу свећњака или палионице свећа.

Како се стоји у храму???
Мушкарци обично стоје са десне стране, а жене са леве стране у храму. Стоји се у ставу мирно, са рукама прекрштеним на грудима или спуштеним низ тело, благо погнутог тела и главе погнуте напред према олтару.

Како се моли у храму???
Молитве се изговарају у себи. Ко уме да пева, може и тихо певати како неби ометао хор или појца.

Како и када се крсти???
Крстити се треба побожно, правилно и полако. Треба пратити богослужење и дирекно пазити када се свештеник крсти, када се у песми или молитвама помиње Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети, тада се треба крстити.

Како и када се клечи???
Клечи се на оба колена, погнуте главе и тела напред. Клечи се онда када свештеник позове верне на клечење и када сам клекне.

Како се у храму ваља понашати???
У храму се неваља шетати за време богослужења, причати и разговарати, нарочито гласно; не ваља се гурати, окретати, ометати друге на молитви, смејати се и тако даље.

Шта је исповест???
Исповест је Света Тајна у којој исповедамо своје грехе пред свештеником. Искреним кајањем, личном молитвом Богу и молитвом свештеника добијамо од Бога опроштење од грехова, уз труд и напор и настојање да више не грешимо.

Потреба и значај Свете Тајне исповести???
Као што водом перемо и чистимо своје тело од прљавштине, тако исповешћу перемо и чистимо своју душу, своје срце и свој ум. Зато је потребно што чешће иповедати се обавезно пре причешћа.

Шта је то Свето Причешће???
Причешће је најважнији и најсветији доживљај у животу човека. Хлеб и вино којим се причешћујемо су истинско тело и крв Христова.

Потреба и значај Светог Причешћа???
Причешћем се на духовни и физички начин сједињује са Богом. Без Бога и Божије помоћи у овом свету не можемо учинити ништа добро. Зато је причешће потребно исто колико и ваздух, вода, храна, здравље, живот и тако даље.

Како се припремимо за Свето Причешће???
Пре свега треба строго постити 7-ам дана. Треба се обавезно исповедати. Не може се причестити онај ко са неким не говори. Мора бити измирен са свима. Мора свима опростити и од свију задобити опроштај.

Шта је то нафора???
То је хлеб од кога је део употребљен за припремање Светог Причешћа и који се после Свете Литургије дели вернима у храму. Тихо, полако и без гурања и нервозе, прилази се свештенику који дели нафору. Када се доће на ред, побожно се прекрсти, десни длан се прекрсти преко левога на коме свештеник даје нафору; целива се рука свештенику и полако креће према излазу храма.

Како се излази из храма???
Најприје се целива икона на средини храма, затим се, побожно и тихо као сенка излази из храма. На вратима се поново окрене према унутрашњости храма, три пута се прекрсти и поклони и излази напоље

Живот као школа љубави путем смирења и послушања

Оче, нека ми ово моје ћутање не буде на осуду! Душа, уморна и тешка у гријеху, у ћутању тражи одмора и предаха. Много, много одмора јој је потребно и много смирења.

Овдје је човјек заиста сам. Сам са Господом. Нека је благословена та самоћа у којој ћемо ми, из ове наше огромне и дубоке ноћи, научити да заволимо своје ближње као што сами себе љубимо! Душе су наше у тешкој ноћи и црно је у њима. Из мрака можемо изаћи само ако не изгубимо Њега, Христа Господа, из наших слеђених душа и камених срца. Али вјере имамо премало, а знања и смирења нимало, а душа ипак чезне за Господом.

Оче, то осјећамо као што осјећамо да дишемо. Али осјећамо и то да је љубав Твоја неупоредиво већа и јача од свега црнила наших срца. Ти нас чешће подижеш из греха него што ваздух удишемо, а дишемо непрестано... Љубави Твојој, која и из мртвих подиже, ништа се на овом свијету не може одупријети. Њој ни наше камене душе не могу, ни на трен одољети. Без ње се не може живјети. Зато хвала Ти Господе што си нас је удостојио тога блаженог осјећања да без Тебе ни једнога часа више, ни трена, не бисмо могли да живимо. Без Тебе смо живи мртваци. Стога опрости нам Оче, многе ријечи које излазе из празног срца и улиј у њега бар мало смирења и сладосне кротости, да нам засладиш чемер који нам почива у души. Нама треба смирења и покајања као ваздуха, хљеба и воде; и више, много више.

Молимо те Господе, да у молитви и смирењу будемо свим срцем заједно, заједно и у муци и у радости. А једино смо тако и тада заједно кад у љубави ходимо. Само тако и само тада нам никаква растојања и никакво вријеме не могу наудити. Чезнемо за тим да се у Господу смиримо и да срцем постанемо кротки као Он, када Га је свијет водио на Његов Страшни суд. Да се од Њега научимо да искрено једни друге љубимо, ''те да би у нашим уморним и сухим душама зашумјело бескрајно, свјетлости и вјечности пуно море Његове неисцрпне љубави''.

Научници доказали моћ Крста - 18.2.2007

Истраживања, која су спроведена у лабораторији медицинско-биолошких технологија НИИ за индустријску и морску медицину, су постала права сензација, пише часопис „Живот“. Научници су експериментално доказали да крсни знак убија микробе и мења оптичке особине воде.

- Потврдили смо да древни обичај да се храна и пиће крсти пре јела има дубоки мистични смисао,- каже физичар Ангелина Махаловска. – Иза тога се крије практична корист: храна се очишћава буквално у трену. То је велико чудо које се дешава буквално сваки дан.
Своја истраживања снаге крсног знака Ангелина Малаховска је спроводила скоро 10 година. Спроведена је велика серија експеримената, који су више пута проверени, пре него што су објављени њихови резултати.

Они су феноменални: откривена су јединствена бактериолошка својства, која вода поседује после освећења молитвом и крсним знаком. Откривена је нова, раније непозната особина Божије Речи да преображава структуру воде, значајно повећавајући њену оптичку густину у краткој или ултравиолетној спектралној области.

Сама могућност тих истраживања је за Ангелину Малаховску и њене колеге Петербуржане постала чудо – она нису била финансирана, нити су представљала предмет истраживања НИИ. Али научници су највећи део посла урадили бесплатно – само ради тога да би људима пружили могућност да осете и увиде исцелитељску Божију силу.
Научници су проверили дејство молитве “Оче наш” и крсног знака на патогене бактерије. Ради истраживања су узети узорци воде из разних басена- бунара, река, језера. Сви узорци су садржали златну стафилококу и још једну увек присутну врсту бактерија. Али показало се да се после прочитане молитве “Оче наш” и осењивања узорка крсним знаком, та количина штетних бактерија смањивала за 7, 10, 100 и чак и више од 1000 пута!

Према услову експеримента – ради искључења утицаја могућег смућивања – молитву су читали и верујући и неверујући људи, и поред свега се број патогених бактерија у разним срединама (са разним врстама бактерија) смањивао у поредјењу са контролним вредностима.

Уочљив је такодје и благотворан утицај молитве и крсног знака на човека – код свих испитаника се стабилизовао притисак, и побољшани су резултати анализе крви. Задивљујућа је чињеница да су се показатељи мењали у тачно потребном правцу за исцељење: притисак хипотоника се повећавао, а хипертоника смањивао.

Примећено је такодје да уколико се човек осењивао крсним знаком непажљиво, немарно спојивши три прста, или не дотичући неопходне тачке на телу (средину чела, централни део изнад желуца (солар плеxус), као и удубљења на десном и левом рамену), онда је позитиван резултат дејства био много нижи или га уопште није било.
Научници су измерили оптичку густину воде и после њеног осењивања крсним знаком и освећења.

- Показало се да се оптичка густина воде у поредјењу са њеном нормалном вредношћу после освећења повећава, - објашњава Ангелина Малаховска. –То значи да вода као да “РАЗЛИКУЈЕ” смисао изговорених молитви над њом, “памти” тај утицај и чува га одредјено време што се види по повећаној оптичкој густини. Она као да се “напаја” светлошћу. Људско око наравно не може да улови те исцелитељске промене структуре воде, али спектрограф даје објективну оцену те појаве.

Крсни знак мења оптичку густину воде практично тренутно. Оптичка густина воде, која је освећена осењивањем крсним знаком од стране обичног верника се повећава скоро 1.5 пут! А када то исто уради свештеник – скоро 2.5 пута! То јест закључује се да вода “разликује” степен освећења од стране мирјанина или свештеника, чији су прсти десне руке склопљени ради благослова тако да изображавају прва слова Христовог Имена.

Интересантан је и резултат освећења воде од стране крштеног, али неверујућег човека, који не носи крстић на грудима. Показало се да вода “разликује” чак и степен вере - њена оптичка густина се изменила само за 10%! Заиста – “по вери вашој - нека вам буде!”
Пошто се људски организам састоји од нешто више од две трећине воде, то значи да је Бог при стварању у нас уградио такав систем физичких канала, који регулише све биохемијске процесе у организму, и који јасно “препознаје” Име Исуса Христа!

Може се рећи да је крсни знак – генератор светлости. Оптичка густина воде се није променила (повећала) ни при каквим другим положајима прстију руке (длана, или при непажљивом спајању прстију, или брзим махањем руке без страхопоштовања).

Превод са руског др Радмила Максимовић

ЖИТИЈА НОВОПРОСИЈВАШИХ ИСПОВЕДНИКА И МУЧЕНИКА

ПРЕЗВИТЕР МОМЧИЛО ГРГУРЕВИЋ – рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године.

Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. Међутим, у новембарској ноћи 1945. године, када је рат већ завршен трочлана потера га је ухватила. Постоје две верзије његовог мучеништва: да му је живом претестерисан врат и да му је муслиман из потере одсекао главу. Главу овог светог су однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година његов син Василије пренео је Момчилове земне остатке и сахранио их поред Цркве у Челебићима.

Тропар. глас 4.

Живот ти је био молитва свештеномучениче Христов.
Ширио си Христову љубав и мир молитвом и делом,
молећи се за оне који су те мрзели и гонили.
Стално си се и усрдно молио за добро православног народа свог
и учио га да увек иде Твојим Путем. На крају си принео и себе
за свог Христа због чега си удостојен смрти Његовог Крститеља.
И када су кренули да те обезглаве, свештеномучениче Момчило,
молио си се и за своје непријетеље попут твога заштитника а
првомученика Христовог: “Господе, не узми им ово за грех.”

СВЕШТЕНИК ДОБРОСЛАВ БЛАЖЕВИЋ – рођен 1916. године у Високом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а за ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву. У јуну 1941. усташе га хватају, кују и везују за запрежна кола. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.

ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ – рођен је 1885. године у Гламочу. Завршио је рељевску Богословију, а у чин ђакона и свештеника га је рукоположио Епископ Евгеније (Летица) 1909. године. У време Првог светског рата аустријске окупационе власти га муче у затворима у Травнику, Зеници и Араду. Међутим, у мају 1941. године, усташе су га затвориле у Сарајеву, а затим спровеле у Загреб где је био у затвору заједно са Митрополитом Петром. Одведен је у логор Даница код Копривнице, а одатле је пребачен у Госпић где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године мученички пострадао.

ЈЕРОМОНАХ МИАХИЛО ЂУСИЋ – рођен је у Гледићу, изнад Љубостиње, 1911. године. После завршеног Богословског факултета. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Професор му је био отац Јустин Поповић. Током рата је помагао свом народу. Партизани су га ухватили, заједно са протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године, и стрељали у Блажују код Сарајева.

ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОВАН РАПАЈИЋ – рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Много је помагао Светом Владики Николају у Богомољачком покрету. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно са Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Отац Новак Станојевић, фочански парох, помогао им је када су их на неколико дана комунисти пустили из затвора. Међутим, 28. маја 1945. године одведени су у Сарајево, а отац Новак је сазнао да су стрељани у селу Блажују, тек када је и он утамничен 2. јула 1945. године. Очевици су, касније, говорили да су сами себи копали јаму.

СВЕШТЕНИК ЈОВАН ЗЕЧЕВИЋ – рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године, одведен је са групом Срба у теретном вагону у Копривници, а њега су посебно мучили и на крају погубили.

СВЕШТЕНИК БОЖИДАР ЈОВИЋ – рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у Казнено-поправном заводу у Зеници, где је издржавао казну од осам година.

ПРОТОЈЕРЕЈ БОГДАН ЛАЛИЋ – рођен је 1889. године у Сарајеву. Завршио је Призренску Богословију 1912. године. Рукоположен је у чин ђакона и свештеника 1914. године. У јулу 1941. године хапсе га усташе и тамниче у затвору који је био у згради Сарајевске Богословије. Одавде је одведен у логор у Госпићу, где је и убијен.

СВЕШТЕНИК ТРИФУН МАКСИМОВИЋ – рођен је 1873. године у Зенику, код Сарајева. Завршио је Богословију у Рељеву, а затим је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Због мисионарског рада са Србима аустријске власти су га прогониле, а чим је почео Први Светски рат, аустријске власти су га утамничиле, али је он издржао сва мучења. Стрељан је у септембру 1914. године у Семизовцу, где је и сахрањен.

СВЕШТЕНИК ВЕЛИМИР МИЈАТОВИЋ – рођен је 1901. године у Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1923. године. Као парох кошутички протеран је за време Другог светског рата у Србију, где је у марту 1945. године стрељан од стране партизана.

СВЕШТЕНИК БОЖИДАР (БОЖИНА) МИНИЋ – рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. и свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године.

СВЕШТЕНИК МИЛАДИН МИНИЋ – рођен је 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Одмах по проглашењу тзв. Независне Државе Хрватске, усташе су га убиле у парохијском дому у Биљешеву.

ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ - рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, “активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника.” После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао “да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу.” Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу.

Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, . Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 2."

Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен.

ПРОТОЈЕРЕЈ МАРКО ПОПОВИЋ – рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Рељевску Богословију, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1901. године. У Првом светском рату су га аустријске власти дуго држале у тамници, али је сва мучења преживео. Мешутим, 6. јуна 1941. године га хапсе усташе, а у ноћи између 23. и 24. јуна исте године га зверски убијају ножем. Његове кости су извађене, заједно са кстима свих других пострадалих Срба, из јаме 1952. године и схарањене на гробљу у Бугојну.

ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ РАЈАНОВИЋ – рођен је 1909. године у Новој Вароши. Богословију је завршио у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. Почетком Другог светског рата, ухапсиле су га усташе и одвеле, августа 1941. године, у правцу Семизовца и убиле у околини Илијаша.

СВЕШТЕНИК БУДИМИР СОКОЛОВИЋ – рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију у Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, а партизани су га стрељали у Миљевини 1945. године.

СВЕШТЕНИК РЕЉА СПАХИЋ – рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно са 26 парохијана у шуми код Бутмира.

СВЕШТЕНИК ЛАЗА ЋУЛИБРК – рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1847. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где је умро 12. марта 1915. године.

СВЕШТЕНИК САВО Ј. ШИЉАК – рођен је 1909. године у Лађанима, код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. За време Другог светског рата постављен је за привременог пароха миоковачког у Епархији жичкој. Убијен је 1945. године у Словенији.

СВЕШТЕНИК САВО ШКАЉАК – рођен је 1881. године у Ступни. После завршене Рељевске Богословије рукоположен је у чин ђакона, а затим и у чин свештеника 1907. године. Чим је почео Први светски рат окупатори су га узели за таоца. Мучили су га и изводили на стрељање од чега је пореметио умом. Умро је у болници за умоболне у Срајеву, 9. априла 1918. године.

СВЕШТЕНИК МИЛОРАД ВУКОЈИЧИЋ – рођен је 1917. године у Пљевљима. После Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1940. године. Пресудом војног суда у Пљевљима, осуђен је као четник на смрт. Пресуда је извршена 1945. године.

СВЕШТЕНИК РАТОМИР М. ЈАНКОВИЋ – рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године. Рукополжен је у чин ђакона и свештеника 1938. године у Сарајеву. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године, на Сењаку, у Пљевљима.

ПРОТОЈЕРЕЈ МИХАИЛО ЈЕВЂЕВИЋ – рођен је 1891. године у селу Жирча. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1913. године. Партизани су га стрељали 1945. године у Новом Пазару.

СВЕШТЕНИК ДУШАН Н. ПРИЈОВИЋ – рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену, 1928. године. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1929. године. Партизани су га стрељали у пролеће 1946. године, у Пљевљима.

СВЕШТЕНИК ДОБРОСАВ СОКОВИЋ – рођен је 1915. године у Мокронозима, код Вишеграда. После завршене шесторазредне Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1939. године. Усташе су га ухватиле на превару 25. јула 1941. године у Руду, а одатле је пl

Piczo